INTRO
Nisam ni znala na sta dolazim. No na ulazu dobijem flajer na kome pise: koncept i koreografija Dalija Acin[1],pomislim ok to bi trebalo da je zanimljivo…citam dalje:
“…Prihvatimo li motive fragmentacije, sakacenja i unistenja identiteta kao utemeljujuce metafore vizuelne retorike danasnjice, svaka ideja ekstremnih uverenja (osim totalitarnih ili fundamentalistickih) cini se apsurdnom.Uspostavljajuci ljudsku potrebu za saosecanjem i ljubavlju kao normativ, predstava elegijski razlazesklopove humaniteta, baveci se terminima bezoblicnog, monstuoznog, ekstremnog, opscenog, ljubavi i nade.
Specificnom koreografskom metodom utemeljenoj na svojevrsnoj objektnosti tela i geometrizmu mizanscena predstava Overdone and gone uspostavlja izmenu identitarnih rodnih odnosa; reprezentovana tela pretvorena su u himere, ili mrtve prirode. One su neobicno graciozna, istovremeno zastrasujuca i otmena, istrajavajuci u sopstvenoj izolovanosti…
Implicutna politicnost predstave upisana je i u njen koreografski postupak, podsecajuci nas da postoji vreme u kome obezliceno ljudsko telo postoji za gledaoca ne samo kao scenska metafora, vec i kao (osvedocena) realnost…”,[2]
SETTING
I nije mi ovo dalo nikakvu ideju o tome sta cu zapravo videti. Prvi utisak je scenografija, potpisala Dalija Acin, zamracen prostor, polumrak na sceni sa refletovanim svetlima u pojedinim delovima, prostor uokviren belim najlonom, belo platno na podu, veliki crni sto, cini se kao da je metalni i tri crne stolice od istog materijala, kontrast boja, geometrija, jednostavnost. Ok, konceptualna umetnost, kontam. Produkciju sam videla na falajeru: potpisuje Stanica, servis za savremeni ples[3]..
Masinska muzika i iznenadna pojava na zamracenoj sceni tri zene u crnim pantalonama, sa stitnicima za glavu, golih grudi. Imam prilican otpor prema golotinji na sceni. Suvise cesto mi se cini da je upotreba tela i seksualnosti banalizovana, no imajuci na umu da prestava treba da se bavi i radom sa telom , trudim se da razmisljam pozitivno.
Kroz citavu predstavu tri tela se pomeraju sinhronizovano, konrolisano usporeno. Muzika Rastka Lazica ovde je kombinacija napornog jednolicnog mehanickog zvuka i zvuka unutrasnjih organskih procesa nekog velikog organizma…u jednom momentu usled zaista minimiziranih desavanja na sceni paznja mi se usmerila ka muzici, imala sam utisak da je sala zapravo nekakva granica unutrosnjasti tog organizma, cudno neprijatan dozivlja, pasivizira….
U nekoliko navrata po neka od tri osobe nesto izgovori, njen glas je moduliran, izgovaraju se ne bas razumljivi citati, kako pise u flajeru M.Bakunjina, Druga poslanica Korincanima…drugarice koje su sedele pored mene rekle su mi da ih je modulacija podsetila na glas Velikog Brata, pri kraju prestave vec su izgubile strpljenje smejele su se, pomalo komicno hostesa im jesve vreme pssstala…
izasla sam sa predstave prilicno umorna, razmisljajuci o pojmovima savremene i konceptualne umetnosti.
POSTUPAK
Ne poznajem ples pa sam pokusala da nadjem nesto o savremenom plesu na netu, nasla sam tekst Ane Vujanovic[4], koji mi je pomogao da steknem nekakav koncept savremenog plesa kod nas. Ona pominje kako se usled socrealizma kod nas savremeni konceptualni ples vise bazirao na nekakvom emancipatorksom kolektivizmu, ako je razumem, kao nadgradnja politickom establismentu, koju, ironicno, tako zestoko kritikuje Marx, pre nego kroz samorefleksiju.
Ples za nju je „kulturno-umetnicka praksa , a to se odnosi i na savremeni ples, takodje, nije emancipatorska telesna praksa koja proizlazi iz ideologije, vec je tehnolosko sredstvo za oblikovanje individualnog tela kao drustvenog“.
Razmisljala sam : predstava objektnost tela jeste postignuta, kroz overdone, kroz ponavljanje over and over, sve mi se vise praznio sadrzaj pojma tela i toliko seksualizovanih zenskis sisa. Zaista uspela je da isprazni sadrzaj pojma, da ga rekonceptualizuje zapravo.
Osobe su noseci zastitne maske bile depersonalizovane i unifikovane da sam pocela da razmisljam kako njihova zenska tela nemaju bitnih razlika u odnosu na muska, a nacin na koji su se odnosile prema svom telu, prema svojim sisama doveo me do toga da razmisljam kako zapravo lice na muska tela, muske sise koje se izlazu javnosti u nekim neseksualizovanim situacijama, osim sto su nesto vece, i koliko zapravo muskarci i zene mogu na isti nacin nostit svoja tela.
Opet, razmisljala sam jos i o seksualizaciji sisa i nacinu odnosenja seksualizovanog zenskog subjekta prema tim sisama, o momentima odnosenja prema sisama iz takve pozicije, o bogatstvu izbora bruseva i zenskih gaca, o uticaju kvaliteta tog vesa na zdravlje zena i fetisizmu muskih seksualizovanih subjekata, koje se iznova iznova iznova seksualizuju preko tih fetisa i seksualizacije zenskih tela. Imali smo prf. fizike koja je da bi demonstrirala elektricitet trljala povecu crnu glatku sipku nekakvom krpom, proizvodjenje muske seksualnosti podseca me na to trljanje tokom celog casa, jer bi se stap razmagnetisao ako bi prestala da ga trlja.
Overdone, zaista….neprestano ponavljanje do ispraznjavanja pojma. Postupak ocudjenja kod ruskih formalista[5] : znak postaje neproziran, znak je vidlljiv a znacenje podriveno…gone, telo vise nije sredstvo kojim se nesto kazuje, ono ukazuje samo na sebe, proizvodi samo sebe, performativi …opet…ali oni su uvek opet…Pocela da mislim kako mi Dzudit Batler[6] vise postaje dosadna sa tim preformativima. Teorija performativnosti od Ostina koji je imenovao performative kao iskaze kojima se nesto radi do Dzudit koja je na osnovu njih tumaci subjekte kao subjekte u stalnom nastajanju kroz neprestane procese citiranja.
Pol se po Dzudit Batler proizvodi, svakodnevnim citiranjem nekih vec postojecih normi. Telo se proizvodi, sise se proizvode. Kako je prestava po Ani Vujanovic kulturno-umetnicka praksa, praksa oznacavanja kroz nju se stvaraju neka znacenja, znacenja tela, znacenja sisa, znacenja predstave, koreografije, scenografije, muzike, prestave, umetnosti,savremene, konceptualne umetnosti.
Osecala sam se umorno, mnogo napora sa obe strane da se proizvede drugacije, deseksualizovano znacenje zenskog tela. Nezahvalna je konceptualna umetnost, zahteva mnogo znanja, vezbe, ostavlja poluprazne sale, smeh u publici, a cini se da je proizvoditi bilo kakvu drugu vrstu umetnosti krajnje naivno, besmisleno….
[5] Dubravka Djuric, Jezik, poezija postmodernizam, Jezicka poezija u kontekstu moderne poezije i postmoderne americke poezije, OKTOIH, Beograd, 2002, 110str.
